Istorija Astrologije

Grčka astrologija preneta je u Indiju u 2. i 3. veku nove ere pomoću nekoliko prevoda, od kojih je najpoznatiji onaj koji je Yavaneshvara načinio 149/150 pre nove ere. Stoga tehnike indijske astrologije nisu iznenađujuće slične helenističkim kolegama. Ali tehnike su prenete bez njihovih filozofskih osnova (za koje su Indijanci zamenili božansko otkrivenje), a Indijci su modifikovali predviđanja, koja su prvobitno nameravala da se primene na grčko i rimsko društvo.

Indijci su takođe smatrali korisnim da razrade detaljnije ionako složenu metodologiju helenističke astrologije. Dodali su kao značajne elemente nakšatre (ili lunarne vile), razrađeni sistem tri kategorije joga (ili planetarnih kombinacija), desetine različitih vrsta daša (periodi planeta) i antardaša (podperiodi) i složenu teoriju ashtakavarga na osnovu kontinuirane horoskopije. Broj podela zodijačkih znakova povećan je dodavanjem hora (po 15 °), saptamša (po 4 2/7 °) i navamša (po 3 ° 20 ′); broj planeta povećan je dodavanjem Mesečevih čvorova (tačke preseka mesečeve orbite sa ekliptikom) i niza upagraha, ili imaginarnih planeta. Nekoliko elemenata helenističke astrologije i njenih sasanskih izdanaka, međutim – uključujući žrebove, prerogatora, Gospodara godine, triplicitete i astrološku istoriju – u Indiju je uvedeno tek u 13. veku kroz tadžikanske tekstove. Pored genetlialogije, Indijanci su posebno gajili vojnu astrologiju i oblik katarhične astrologije nazvan muhurta-šastra i, u manjoj meri, jatromatematika i upitna astrologija.

Ubrzo nakon što je Ardašir I osnovao Sasansko carstvo u 226. godini naše ere, došlo je do značajnog prenosa grčke i indijske astrologije u Iran. Bilo je prevoda Pahlavija (na iranski jezik) Doroteja Sidonskog, Vettiusa Valensa, Hermesa i Indijca zvanog (u arapskim izvorima) Farmasp. Budući da su svi pahlavijski originali izgubljeni, ovi prevodi su pružili jedino znanje sasanijske nauke. Genethlialogi u Iranu je u osnovi bila imitacija helenističkog (mada bez ikakve filozofije), na koje su se nakalemile neke indijske osobine, poput navamša i šaivitskog tumačenja ilustracija grčko-egipatskih božanstava dekana. Najuticajnija i najkarakterističnija inovacija sasanskih astrologa bio je razvoj teorije astrološke istorije – to jest pisanje istorije, kako prošle, tako i buduće, na osnovu proširenja tehnika prorogatora, Gospodara godine , planetarni periodi i kontinuirana horoskopija korišćena je u helenističkoj genetaliologiji. To je učinjeno zajedno sa zoroastrijskim milenijanizmom (podela konačnog trajanja materijalne tvorevine na 12 milenijuma).

Astrologija je ušla u islamsku civilizaciju u 8. i 9. veku u tri istovremena toka – helenistički, indijski i sasanski. Arapski prevodi sa grčkog i sirijskog jezika predstavljali su helenističku nauku, sa sanskrta indijsku verziju, Pahlavija sasanovsku kombinaciju ove dve. Kroz rad Abu Maʿshara u 9. veku, islamska astrologija je ovim uticajima dodala haransko prilagođavanje neoplatonske definicije načina astralnih uticaja u smislu aristotelovske fizike. Abu Maʿshar je dalje razradio sasanovsku astrološku istoriju i uveliko proširio broj lotova koje je astrolog morao uzeti u obzir. Muslimani su veliku pažnju posvetili katarhičnoj i ispitivačkoj astrologiji, ali, pod napadom teologa zbog negiranja božanske intervencije u svet i čovekove slobodne volje, astrologija je brzo odbila u svom pozivu muslimanskim intelektualcima nakon mongolskih invazija u 13. veku, mada ne pre nego što se njegov uticaj proširio u Indiji, Latinskom zapadu i Vizantiji.

Tokom poslednjeg uspona bezbožanstva u 5. i 6. veku nove ere, Vizantija (Istočno rimsko carstvo) mogla se pohvaliti mnoštvom astrologa: Hephaestion-om, Julian-om iz Laodiceje, “Proklom”, Rhetorius-om i John-om Lidus-om. Iako su njihova dela neobično originalne kompilacije, oni i dalje ostaju glavni izvori za razumevanje ranijih helenističkih astrologija. Do kraja 6. veka, međutim, opšti pad intelektualnog života Vizantijskog carstva i snažno protivljenje crkve udružili su se sa praktičnim uništenjem astrologije, mada je neka praksa čitanja nebeskih znamenja preživela u Vizantiji kao i u zapadnoj Evropi. Nauka je oživljena tek krajem 8. i 9. veka pod uticajem prevoda sa sirijskog i arapskog jezika. Period od oko 800 do 1200 bio je najprikladniji za vizantijsku astrologiju, mada se astrološkim teorijama ili tehnikama u osnovi nije ništa dodavalo. Ovom periodu je doprinelo samo poslednje cvetanje astrologije krajem 14. veka, kada su Jovan Abramius i njegovi studenti revidirali starije astrološke rasprave na grčkom da bi renesansi pružili vulgativne tekstove.

Astrološki tekstovi Rimskog carstva napisani su gotovo univerzalno na grčkom, a ne na latinskom; jedini sačuvani izuzeci su pesma Astronomica iz Maniliusa (oko 15–20. n. e.), Matheseos libri („Knjige o astrologiji“) Firmicusa Maternusa (oko 335) i anonimni Liber Hermetis („Hermesova knjiga“) iz VI veka. U nedostatku astronomskih tabela na latinskom, međutim, nijedno od njih nije bilo delo od koristi, a astrologija u sve praktične svrhe nestala je sa poznavanjem grčkog u zapadnoj Evropi. Oživljen je samo uz brojne prevode arapskih astroloških i astronomskih rasprava izvedenih u Španiji i na Siciliji u 12. i 13. veku, dopunjene sa nekoliko prevoda direktno sa grčkog. Ali nova astrologija u svetu čitanja latinskog jezika u osnovi je ostala izdanak islamske astrologije, stekavši adekvatnu zastupljenost svojih helenističkih originala tek u 15. i 16. veku. Ova dva veka takođe su bila svedoci punog procvata astrologije u zapadnoj Evropi, često u sprezi sa neoplatonizmom i hermetizmom. Međutim, do 17. veka – pomeranjem Zemlje iz centra univerzuma u ​​novoj astronomiji Kopernika (1473–1543), Galileja (1564–1642) i Johanesa Keplera (1571–1630) i sa usponom nove mehanicističke fizike Descartesa (1596–1650) i Newtona (1643–1727) – astrologija je izgubila intelektualnu održivost i postala sve više prepoznata kao naučno neodrživa. Iako je Kepler pokušao da osmisli novu metodu izračunavanja astroloških uticaja u heliocentričnom (okrenutom Suncu) univerzumu, nažalost  nije uspeo.

U zemljama poput Indije, gde je samo mala intelektualna elita obučena za zapadnu fiziku, astrologija uspeva da zadrži tu i tamo svoj položaj među naukama. Njen kontinuirani legitimitet pokazuje činjenicu da neki indijski univerziteti nude postdiplomske studije iz astrologije.

Na zapadu su, međutim, Newtonova fizika i prosvetiteljski racionalizam u velikoj meri iskorenile široko rasprostranjeno verovanje u astrologiju, ali zapadna astrologija još uvek nije mrtva, što pokazuje snažna popularnost koju je stekla 1960-ih. Čak je bilo pokušaja da se uspostavi čvrsta teorijska osnova za to, naročito od francuskog psihologa Michela Gaukuelina u svojoj Naučnoj osnovi astrologije (1964), mada sa rezultatima koji u najboljem slučaju nisu konačni. Podela godine uređene sa 12 horoskopskih znakova (koji potiču iz helenističke astrologije) prikazani su u novinama, priručnicima i almanahima:

Ovan,   21. marta – 19. aprila
Bik,  20. aprila – 20. maja
Blizanci, 21. maja – 21. juna
Rak,  22. juna – 22. jula
Lav,  23. jula – 22. avgusta
Devica, 23. avgust – 22. septembar
Vaga,  23. septembar – 23. oktobar
Škorpija, 24. oktobra – 21. novembra
Strelac, 22. novembar – 21. decembar
Jarac, 22. decembra – 19. januara
Vodolija, , 20. januara – 18. februara
Ribe, 19. februara – 20. Marta

Astrolozi su pokušali da integrišu planete otkrivene još od renesanse u opštu astrološku šemu i da pronađu neku vrstu statističke veze između položaja planeta i ljudskih života. Čini se da nijedan od ovih pokušaja uopšte nije uverljiv za skeptike i druge astrološke kritičare, a čini se da ne postoji ozbiljno objašnjenje u vezi sa navodnim sferama uticaja planeta, navodnom prirodom njihovih uticaja ili načinom na koji su oni operišu. Uprkos ovim kritikama i drugima sličnim njima, astrologija i dalje privlači ljude iz svih sfera života – od slučajnih sledbenika koji čitaju svoje horoskope u dnevnim novinama do onih koji svoje natalne karte izrađuju kod profesionalnih astrologa. Ukratko, iako je mnogi smatraju lišenom intelektualne vrednosti, astrologija u modernim i istorijskim oblicima ostaje od velikog interesa za naučnike i širok spektar šire javnosti.